Dragi Naši,
Počinjemo naš jezdopis po Istanbulu našim zadnjim satima našega putovanja. Zašto? Zato što je to sukus cilega iskustva i najbolji način da van predstavimo tu ludnicu od grada. Velegrada, zapravo. Istanbul ima 15 miljuni ljudi službeno, 6 miljuni je tu neprijavljeno. Na sve to je i masa turista. Ali za razliku od Londona, na primjer, u kojen smo bili dvi sedmice ranije (klik, klik), i koji je isto tako veliki ode je sve opuštenije, mirnije, normalnije. U Londonu je na onima pokretnima stubama za podzemnu uvik upozorenje da stojiš s desne strane tako da s live mogu projurivat drugi putnici. U Istanbulu je gužva, ali gužva kako kad grete na koncert – svi su dobre volje.
A nije da se ne radi. Vridni su Turci, Istanbul ne spava, restorani ne zatvaraju, ulični prodavači lažnih rejbanki tek po noći izlažu robu, slastičarnice zatvaraju u 4 ujutro.

Ovo je ulica isprid našega apartamana. Taman su je prepopločavali, zato ne izgleda najbolje. Ali ovo je snimljeno u nediju u 6 i po ujutro i ovi restorani su otvoreni. Odnosno, nikad ni ne zatvaraju. Taman su išli ća gosti s večera, a sad se može doručkovat i popit kafa. I ovo ni u turističkoj zoni, ovo je obični istanbulski kvart.

Večer prin našli smo se ispod mosta Galata.

View Larger Map

Slučajno smo naletili i na kraju ostali na večeri. Tu je mala peškarija, koja naravno radi do 10 navečer, a riba je freška, na mista još i živa jer je držu u tankovima.

Di se prodaje riba, tu se i peče riba. Istanbul je inače pun tih pokretnih štandova na kojima se prodaje najbolja hrana na svitu.

Ova pečena riba je nešto tipa lokarda, stavi se u kantun od kruha i natrpa povrćen. A da se ne jede s noga tu su priručni stolovi i stolice.

Za osvježenje se brine barba koji in situ cidi šipke i naranče.

Ali tu je i puno malih restorančića di se može normalno sest i naručit.

Znamo da izgleda postapokaliptički ovako grezo, s ovim jadnim plastičnim stolicama na goloj zemlji i plastičnim pijatima. Kruh ni izrizan nego se lomi rukama. I ispod stola prohodu mačke, iznad stola žicaju galebovi, sa strane pristaju trajekti, sve je obavijeno u miris friganja i pečenja.

Ali zato je tu pogled na najlipši zalazak sunca na svitu, na Zlatni rog s Plavom i Novom džamijom i Sulejmanijom. Tu je most Galata, trajekti koji pristaju zapravo samo pridonose ugođaju, a galebovi i nisu toliko nasilni.

I svi su tu: turisti i domaći, bogatiji i siromašniji. Familije i ekipa koja je išla ništo izist prin izlaska i ekipa koja je išla ništo izist iza posla. I opet sve bez nervoze i stresavanja. Svi sedu, svi dobiju što su naručili, hrana je ukusna. Sedilo je nas pet tu i zaključili smo da koji nevjerojatni grad, da kad budemo pričali kako smo sedili na črbavnin plastičnim stolicama na goloj zemlji i kako nam je bilo najbolje ikad da nam niko neće virovat i da kako se moramo vratit samo radi tega doživljaja zalaska sunca u dimu trajekata i friganja. I da koliko bi zapravo propustili da nismo seli tu i sve to doživili. I da je Istanbul zakon.

Vaši Omađijani